Redizajniranje kapitalizma

(Danas, 29. novembar 2008)

Kada se šefovi 20 ekonomski najrazvijenijih država u svetu okupe u kratkom roku, kao što su to učinili nedavno u Vašingtonu, postaje jasno koliko je ozbiljna aktuelna globalna kriza. Nisu doneli mnogo odluka, osim što su se založili za poboljšanje nadgledanja i regulaciju finansijskih tokova.

Ono što je još važnije jeste činjenica da su se obavezali da će otpočeti trajni proces u cilju reformi svetskog finansijskog sistema. Nesumnjivo, svi koji su sanjali o drugom Breton Vudsu bili su razočarani. Ipak, prvobitni okvir Breton Vudsa nije izgrađen za dan; konferenciji iz 1944. prethodile su dve i po godine pripremnih pregovora, što verovatno predstavlja minimum potreban za donošenje odluke o tako važnim pitanjima. Nedavni samit G-20 organizovan je bez praktično ikakvog pripremnog rada.

Sada je potrebno ispuniti tri zadatka. Prvo, mora biti postavljena potpora za međunarodni finansijski sistem u cilju sprečavanja njegovog rušenja. Drugo, kada sistem oživi, biće potrebni novi propisi, budući da bi u slučaju da ništa ne bude izmenjeno, to samo izazvalo nove krize. Neće biti lako pronaći valjanu kombinaciju. U proteklih 25 godina svet je doživljavao velike finansijske krize svakih pet godina, za koje se sticao utisak da imaju specifičan uzrok. Treći zadatak jeste usredsređivanje na aktivnosti realne ekonomije, okončanje recesije, pospešivanje razvoja, i, povrh svega, reformisanje kapitalističkg sistema da bi postao manje zavisan od finansija. Potrebno je pružiti podršku dugoročnim investicijama, profitu koji se ne ostvaruje u kratkom roku, kao i produktivnom radu, a ne samo sticanju kapitala.

Prvi zadatak se već rešava. Ali, uprkos činjenici da su Sjedinjene Države i neke evropske zemlje prešle dug put u pravcu obnove kreditnih kapaciteta banaka, to možda neće biti dovoljno. Na kraju krajeva, ukoliko privreda ponovo zabeleži rast, bankama će biti potrebni zaduženici, ali recesija je navela preduzetnike da umanje investicije. Drugi zadatak ostaje otvoren. Neslaganja o tome na koji način izvšiti ponovnu regulaciju finansijskih tržišta su duboka, što je posledica nebrojenih tabua i velikih interesa što su stavljeni na kocku. Štaviše, ne može postojati sveobuhvatan sporazum koji ne uzima u obzir odnos između finansija i realne ekonomije.

Suštinski problem prilikom sprovođenja trećeg zadatka jeste precizno utvrđivanje šta se događa u realnoj ekonomiji. Jasno je da su neke države (Island i Mađarska) bankrot. Neke se naprosto suočavaju s rizičnom finansijskom situacijom (Danska, Španija i druge). Finansijska kriza koja ih pogađa jeste glavni razlog za njihovu slabost. Sve ove probleme je teško rešiti budući da se talože dugo vremena. Sada je sve očiglednije da koreni aktuelne krize sežu do februara 1871, kada je američki predsednik Ričard Nikson odlučio da raskine sponu između dolara i zlata. Do tog trenutka, zavet Amerike da održi zlatni standard bio je osnova za globalni fiksni kursni sistem, što je predstavljalo sržokvira iz Breton Vudsa. Tokom dvadesetsedmogodišnjeg postojanja, veliki rast u međunadnoj trgovini, praćen cenama koje se nisu kolebale, bio je pravilo, a značajne finansijske krize nisu postojale.

Nakon toga, međunarodni finansijski sistem doživeo je velika kolebanja. Razdoblje skoka kursa koje je usledilo nakon okončanja zlatnog standarda zahtevalo je razvoj proizvoda, što bi moglo da zaštiti međunarodnu trgovinu od kolebanja cena. To je otvorilo put za opcije, prodaju i kupovinu na kredit, kao i za derivative svih vrsta. Ove inovacije smatrane su tehničkim uspesima. Cene su stabilizovane, ali je stalno bio izražen spor trend rasta. Tržište za takve finansijske proizvode raslo je tokom 30 godina do tačke kada su se ukazale velike šanse za neposrednu dobit, što je obezbedilo snažan podsticaj za učesnike na tršištu da se s njima sve više i više poigravaju. Tokom ovog razdoblja, oslabio je kapitalizam koji je u periodu između 1945. i 1975. bio uravnotežen i beležio uspehe (dugoročni visoki rast, niska stopa nezaposlenosti, bez finansijskih kriza). Putem penzionih, investicionih i arbitražnih (hedž) fondova, deoničari su postali dobro organizovani i ugrabili su vlast u firmama razvijenih država. Pod njihovim pritiscima, sve više i više procesa izvođeno je uz pomoćnajamnih radnika.

U praksi, plate više nisu rasle (nesumnjivo, prosečna vrednost zarada u SAD stagnirala je u proteklih 25 godina), a sve veći udeo radne snage (trenutno gotovo 15 odsto) bio je bez stalne zarade. Kao rezultat toga, oslabila je kupovna moćstanovništa, nestabilna zaposlesnost je rasla, a stopa nezaposlenosti prestala je da pada.

U takvim okolnostima, pripadnici više srednje klase u razvijenim državama sve više su tragali za sticanjem kapitala, umesto poboljšanja životnog standarda putem produktivnog rada. To je pospešilo nejednakost i vodilo ka uspostavljanju vlasti nedovoljno regulisanog finansijskog sistema nad celokupnom ekonomijom. Današnja kriza označava kraj ekonomskog razvoja podsticanog samo pomoću kredita. Ipak, razvezivanje čvora u koji je suviše slabi finansijski sektor upleo ekonomiju zahteva vreme. Nesumnjivo, i dalje ne postoji konsenzus o tome šta je potrebno učiniti. Ali, G-20 je otvorio put za diskusiju o ovim suštinskim pitanjima. Današnja recesija biće dugotrajna, ali će primorati sve da razmisle o njenim glavnim uzrocima.

Autor je bivši francuski premijer i lider Socijalističke partije, i aktuelni je član Evropskog parlamenta

Copyright: Project Syndicate

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji